Ваљево за Јапан (и Јапанце)

Сасвим случајно, по Горановом наговору, отишли смо на овај догађај (концерт). Догађај који је најављен још пре пар недеља.
Ја сам био нешто против, зато што је било јако хладно (бар мени), али ајде да не будем вечито ја онај који хејтује, прихватих позив. Са нама је на почетку био и мој бивши колега, извесни Жељко Васић, који се пар минута пре самог концерта негде изгуби, али ми посла и смс садржине "Одох до прекопута. Вратићу се после". Наравно, није се враћао.

ЛМ, Горан и ја остајемо у маси, ту негде близу силаска на кеј Колубаре. Концерт је по обичају каснио, а ја сам већ увелико био сморен. Да ли од зиме или од гужве немам појма. Све у свему, моје тело јесте било у маси, али ум ко зна где беше.

Коначно, са око 40 минута закашњења концерт (манифестација) почиње. Отвара га Мића Орловић, кратким подсећањем на то шта се Јапану десило и зашто смо ми овде. Девојка којој ни име нисам успео да запамтим, почиње да свира прво Јапанску химну, а онда и Боже правде. За време извођења Јапанске химне, мислио сам на буквално милион ствари, само не на Јапан и њихове пошасти. Утом је Горан одвалио нешто као "Ал ова свира споро Кинеску химну", на шта се ја гласно насмејах и вратих у реалност. Одмах потом на сцену изађе наш најталентованији водитељски пар (како га неки назваше)-  Јована Јанковић и Срђан Предојевић. 

Коначно, почиње концерт. Отвара га Ваљевски зет- Предраг Цуне Гојковић.

Након њега излази (ма шта излази, истрчава), нико други до Ваљевац-  Жељкооооооо Јоксимовићћћћћћћћћћћ...
Почиње Жељко, а почиње и киша. И у тренутку се не зна ко је јачи да ли- Доооођђђђђиииии сутраааааааа кад вино протекнеееееееееее или киша која пада по свима нама који стојимо испред бине. Бар 50 кишобрана испред мене. Ја већ јако нервозан, али могу Вам рећи да је Жељко био јако добар. 3 песме и оде. Оде он и погађате- Оде и киша.... Ал био је добар и то веома (кратак али ...... добар).

На бину затим излази Јелена Томашевић. Њој је драго што је киша престала, па би мало да певуши, али више са девојкама зато што је концепт песама такав... Кошава, мед и жаока, можда још једна песма.... Оде и она.

Полако долазе Харис Џиновић, Неша (без Галије), Бора (без Чорбе).... Сви воле Ваљево, Ваљевце и Јапан (подразумева се и Јапанце). 
Код Хариса поново киша. И опет кишобрани, ко да су Бож' ме прости сви од шећера па ће се истопити ако пар капи кише падне на њих. Оде Харис, не знам да ли је и здраво рекао на крају (можда и јесте, али ја дефинитивно нисам чуо, вероватно због силних кишобрана ;)  ).

После њих, на сцену долазе (не истрчавају) НЕВЕРНЕ БЕБЕЕЕЕЕЕ.... Е они су је**ли кеву и показали су како се пева СРЦЕМ. Немојте ме погрешно схватити, и претходни су били добри, али само прва песма ИЗА ОБЛАКА је трајала око 9 минута, а то је скоро па еквивалентно комплетном наступу једног од претходних извођача, није битно ком. Још неколико песама и на крају велики аплауз. Јана и Јелена (али Пудар, не Томашевић) показаше како се пева и како се воли како Ваљево, тако и Јапан. Мислим да се чак до Јапана чуло како су њих две (ко анђели) певале. Оне певају, а небо ведро. Ма нигде облачка. ТАКО СЕ ПЕВА И ТАКО СЕ РАСТЕРУЈУ ОБЛАЦИ!!!!!! Неверне бебе, волим и ја вас !!!!

Отишле бебе, вероватно на спавање, јер је већ одавно прошло 10. Кад полако, али сигурно, на сцену дође и дуго очекивани Владо Георгијев. Женски део публике панично вришти. Додуше, чуо сам и пар мушкараца, али како су моји погледи на свет изузетно широки, нећу даље коментаарисати. Искрен да будем, прво сам очекивао Оливера Мандића, јер Влада би требао по некој логици бити последњи. Еј, ипак је он супер стар (по некима и већи од Јоксимовића, али ја се у то нећу мешати), а био је приде и једини гост из иностранства, јер Црна Гора је сада друга држава и ми самим тим више нисмо једно. Међутим, Влада нам показа да смо ми уствари били, да јесмо и да ћемо заувек бити једно, без обзира на црвене линије исцртане на карти. Поче човек да пева, и знате шта- скидам капу!!! Респект (написао бих претходну реч на енглеском, али користим ћирилицу па ко' велим, не иде). Заврши једну песму и стаде, нешто да каже. Опет се и он понавља, воли Ваљево, Ваљевце, Јапан и Јапанце. Е, ал ту се ја зезнух и очекивах нешто у фазону, а сад она моја... Кад он позва свог великог пријатеља Оливера Мандића. Почеше они заједно, прво Влада на "клавиру", а затим и Оливер- Један од нас увек губи, један више да. Кад се љубав мучи, гаси, један увек зна... Полако долази и рефрен, а маса скоро једногласно пева- Дођавола све, дођавола самном. Одлазим а волим теееее.....

За тренутак помислих да смо ко зна где, као да то није једна кишна, хладна априлска ноћ у маленом (за мене чак и премаленом Ваљеву)... Оливере, никада те нисам нешто претерано волео, али показао си да знаш знање.

Заврши човек са стилом- Поче да хвали Ваљево, Ваљевце, Металац, градоначелника, предивну публику (фамилију) и Владу Георгијева наравно.
Још рече како смо иако мањи, већи него Београд. Добро, можда се човеку згадио живот у престоници, а можда је само хтео да буде фини, јер ипак је из тог Белог града дошао у наш малени и сиви, па да бар нешто лепо и о нама каже.

Таман хтеде да оде са сцене, кад му млада плавуша са предивним облинама (зваћемо је и хостеса), пресече пут и ували неку црну кесу са белим словима. Тим словима беше исписано име једног од спонзора догађаја- произвођача доњег веша. Ни не погледавши шта је унутра, Оливер баци кесу у масу. Маса се заталаса, чу се врисак. Он оде, вероватно размишљајући "Је**ле вас ваше гаће, пустите ме да идем у бек-стејџ. Ладно овде поред Колубаре, бубрези ће ми отпасти"... Можда и није, ал ја бих то сигурно помислио да сам био на његовом месту. Срећом па нисам.

Него да се вратимо на Владу- Настави човек још пар песама сам, и на крају да нас одведе мало и на море, поче АНЂЕЛЕЕЕЕЕ... Маса се занесе лагано. Сви ђускају, њишу се и певају. Све је као у најлепшем сну. Као да се Јапану десило нешто изузетно лепо па са њима заједно славимо. (у том тренутку мислим да нико није помислио ни на Јапан, ни на цунами, ни на Рихтера, а камо ли на Меркалија).

На жалост, све што је лепо има и свој крај. Влада се захвалио као један учени младић (ипак је он из Х. Новог, не из Будве). Оде полако, није трчао као неки његови претходници. Можда зато што је он донекле ипак додирљив и зато што хода по земљи, а не по облацима (ко неки тамо).

Они одоше, а испред платоа Дома културе у Ваљеву, 15-ак минута касније, тишина, празнина и неки мени непријатни мир. Само је напуштено смеће остало да сведочи о отме шта се ту заправо догодило и колико је људи било.
Глупо је желети да се овакво нешто понови, посебно у оваквим ситуацијама. Ја бих јако себичан био када бих пожелео још много земљотреса, поплава и осталих пошасти широм света, па да поново буде нешто слично у мом вољеном граду.
Било је ово вече за памћење, како мени, тако и хиљадама ваљеваца. Ипак смо показали да смо ми један племенит и хуман народ са свим својим врлинама и манама. А Богами, лепо се и забависмо вечерас. Имао сам јаку потребу да поделим своје мисли са вама. Немојте ми замерити ако има каквих правописних грешака, јер ипак је 02:58 АМ, а ја сам само обичан смртник.

Још једном, хвала свима који су помогли да се овај догађај одржи (не могу их све набрајати, јер онда то не би био блог већ један изузетно дуг списак).
И Јапанци, да знате и ја сам уз вас!!!

Већину фотографија преузео сам са профила ВАЉЕВО МОЈ ГРАД- https://www.facebook.com/profile.php?id=100000858807343
Ставио бих ја своје слике, али нису тако лепе као ваше.
Свака част на предивним фотографијама.